Zimovanje

Eto nas ponovo u gradu. Izdešavalo se dosta stvari: potpuno prejebanu Tempru ostavio sam kod glasovitog Jebeška, uzeo Alfu 164 od tasta i oduševio se mogućnostima šestocilindričnog benzinskog motora obogaćenog turbinom koja razvija 150 konja!
Odjezdili smo na Zlatar uz dosta povraćanja i nervoze, da bi se ispostavilo da hotel i nije baš neki, da je prepun poludelih osnovaca ornih da trče kroz hodnike do kasno uveče, te da temperatura sobe i ostatka enterijera ne prelazi petnaesti podeljak.
Sve se kako / tako rešilo već taj ili naredni dan – pubertetlijama i njihovim nastavnicama smo zapretili odmazdom (Dušica je birala reči, ja sam pominjao šutiranje po hodniku, gos’n Matić je u direktnom kontaktu sa decom odneo apsolutnu pobedu), grejanje je iz dana u dan bivalo sve bolje, tako da smo par puta koristili i oskudno osvetljeni bazen…
Vazduh na planini – fe-no-me-na-lan, sneg divan, suv, vizure zanimljive, sve-kako-treba. Deca se zarumenela, mi se (valjda) odmorili, na kraju se svi uželeli valjevske kolotečine i… eto nas kod kuće!
Isto pos’podne sedoh u Alfu da je vratim Dr. Stojiću, ali ostadoh u Palanci skoro 24 sata, čekajući da se podese nove bregaste, novi klip, ventili, pa onda lager, pa… uglavnom, par stotina evrića lakši ali sa 50% bržim moćnijim autom, postavih danas svetski rekord na relaciji Sm.Palanka – Valjevo: 1h 40min. Bravo Ljubo, postigao si nešto u životu!
(na slici: gospođa Ranković, kroz novi objektiv EF 50mm f/1.8 II)