Bura osećanja

Evo baš gledam Beoviziju, pomešanih osećanja. (Misliiim, osećanja, jebote!) Kad smo se uključili, smenjivali su se neki mučenici, onda je voditeljski par Boda Ninković slash neka riba igrao slash pevao na poznate ‘zabavnjačke’ melodije, a utom i prepoznadosmo prvog izvođača, mislim da je bila ona pinkuša, pa onda ona baba, gadno mi da spominjem koja, a prikazala se i jedna zgodna mačka, narodna pevačica cajka (što bi rekli Rvati). Posle je bilo još nekih zanimljivih kreacija.
Sad čekamo glasanje. Kako bi bilo super kad bi napravili živa uključenja iz studija širom Srbije! Ali da ti što se javljaju iz raznih gradova moraju da budu opušteni, neformalni i da se ulaguju domaćici večeri, a pri tom da su pozicionirani negde u downtownu tako da se vidi kako je to tu… recimo u Svilajncu. “Dobro veče Svilajnac, kako su raspoređeni vaši glasovi?”, a ono iza ovog što se javlja kulja neko blato. Ili se skupi čopor pasa lutalica. Ili skaču neka deca. Whatever.
Riba iz Svilajnca cvrkuće “Катр поан: Ана Бекута”, publika maše balonima i zastavicama, u bekstejdžu već počelo šizenje/ludenje, free -flight-kamera pravi vratolomije između znojavih igračica… sve što podrazumeva jedna poštena Evrovizija, samo još prilagođena ludačkom kontekstu Srbije na početku XXI veka.
Kad sam već kod tih čudnih prikazanja, evo da se naglas prisetim jednog verovali.ili.net – opanak džinovskih dimenzija, sa čarapom/nogom negde do pola potkolenice, u makro planu. Posle par sekundi kadar se širi, vidimo ruke koje drže taj predivni suvenir. Da. To je Željko. Arkan. Ah, da, fudbalski stadion… Obilić igra u kupu UEFA. Protiv Atletika iz Madrida ili ko već beše. Dakle, Arkan poklanja ovaj tradicionalni simbol Srbije uvećan deset puta predsedniku gostujućeg kluba. Nedugo zatim na teren istrčavaju tigrići. Pravi tigrići, ne jugend neke paravojne formacije. Obilić naravno glatko gubi, predsednik gostiju verovatno zaboravlja dragi poklon u hotelu… kemp…