Povlen pod snegom

Trideset prvi je decembar, deset sati. Već smo u kolima, približavamo se Mravinjcima.

Kola ostavljamo kod odvajanja za Kneževo polje i pičimo uzbrdo, lagani kao perca. Bacamo pogled prema severu, naša kotlina ispunjena žućkastom mešavinom magle/smoga. Put je pod snegom, vide se tragovi dve lade nive. Gore kod onog drveta obe su okrenule i vratile se, dalje nastavlja samo jedan par nogu. Pratimo ga do kuće sa generatorom na vetar, odatle smo prinuđeni da prtimo.

Moje kamašne ostale su kod kuće, rajsferšlus je pukao. Hodam za Šandorom i čudim se neverovatnoj tradiciji da snežne šetnje uvek dočekam nespreman, što rezultira mokrim nogama i neprijatnim štipanjem hladnog snega po obodima cipela. Fuck me.

Osmatračnica na uzvisini – sa jedne strane valjevska dolina, sa druge se uzdiže Mali Povlen. Fenomenalno napravljen objekat od drvenih greda, stepenice prave četiri-pet punih krugova i izlaze na platformu na kojoj vetar strašno šiba ali sa koje ne želite da siđete zbog predivnog pogleda.

Tražimo idealnu putanju za uspon na vrh. Niko nije prošao ovim poljem od kada je pao sneg.

Vrhu prilazimo sa zapadne strane. Vidljivost je nadprosečna, vremenski uslovi pogodni za duže stajanje. Jedemo sendviče, milku sa jagodom.

Nazad se vraćamo istim putem, sneg se topi, navlače se oblaci.