Divčibare, here we come

Lep vikend!

Nama, do duše, i ne treba baš mnogo, kad uspemo da se organizujemo da izađemo u bilo kakvu prirododu, već je pola posla odrađeno. A ovo juče bio je jedan odličan primer kako to treba da izgleda.

Skupljamo se na Divčibarama, nas desetak. Neodlučno krećemo u šetnju od hotela Maljen, pored pokojnog Krušikovog odmarališta, sa idejom da izađemo što pre na neki asfalt (većina šetača potpuno je nepripremljena – neadekvatna obuća, manjak kapa, šalova, rukavica itd).

Stižemo do Zmaja, odatle desno prema kafani Vidik. Onda uzbrdo, i uskoro stižemo na vrh stare ski staze. Vazduh je predivan, magla je, promakne poneka pahuljica.

Nastavljamo grebenom, prema novoj stazi, gde stižemo posle nekih 15-20 minuta. Šetnja iziskuje minimalan napor a, bar u danima sa dobrom vidljivošću, može višestruko da nagradi vredne hodače spektakularnim vizurama. Nama je i ovako prijao taj vazduh, sneg, reska hladnoća.

Sofija je bila iznenađujuće kooperativna, valjda zato što su nam se prikačila dva kera koje je ona odmah nazvala Jo-jo i Aki koja su nas pratila sve vreme, ne dajući detetu vremena ni da kmekne da je bole noge i sl. Ovo moram zapamtiti za neke prolećno-letnje izlaske u planine.

Vraćanje do centra bila je jedna dosta kaljava avantura, ali dobro sad. 

Boravak na Divčibarama završili smo u novom kafiću za kakvim ovo turstičko mesto vapi godinama. Kafe se nalazi kod kampa Breza, muzika je super, pretpostavljam da će se ovde skuplajti neka okej ekipa, i tak. Samo još da gazda malo založi pećkice pa da se gosti skinu u majce, kao u onom jednom zgodnom kafiću na Jahorini…

Za leto, a posle i za novu godinu, tražimo veliku vikendicu za izdavanje na sedam dana. Nek se javi ko ima nešto da ponudi.