O čitanju, nečitanju i nekom stanju između

Završio sam čitanje knjige "Ubiti pticu rugalicu"  pre neki dan, i da ne duljim - vrlo mi se svidela.

Krenuo sam nekako mrzovoljno, čitao svako drugo - treće veče po par strana (neka deca, nešto na dubokom američkom jugu, what the heck), a onda me je neprimetno toliko zaokupirala da sam ostatak progutao za par dana. Neobično upečatljivi, dragi likovi nasuprot malobrojnih ali isto toliko mrskih, zlih ljudi, zatim jačina te nepravde koja se valja i očekuje sve vreme, i ono što pripovedanju daje posebnu draž - sagledavanje sveta i događaja iz perspektive devojčurka od 7-8 godina; takođe - moralnost, čvrstina i mudrost Atikusa Finča, tajnovitost Bua Redlija, iskrenost emocija Džema i Skaut - sve to zajedno čini neodoljivu draž ove knjige. A još jednu dodatnu dimenziju, težinu, daje joj priča o Harper Li i  autobiografskim elementima u ovom njenom jedinom romanu.

Nego, hteo sam zapravo da primetim nešto o čitanju kao navici - kod mene to funkcioniše u ciklusima. Početak ciklusa je uvek furiozan, jedan dobra knjiga povuče za sobom čitanje još jedne ili dve druge, aonda nastaje pauza. Nekako ispadnem iz fazona i treba mi ponovo nekih mesec-dva da se vratim u čitalački kolosek. Potom počinje novi ciklus, i sve tako. A bilo bi bolje da nije tako. Razmišljam da nešto promenim; recimo, da napravim malo veću pauzu između svake knjige, možda čak i sedam dana. To bi, cjenim, bilo dovoljno da se smiri bura izazvana prethodnim čitanjem, ujedno i dovoljno vremena da se prouče svi relevantni izvori koji imaju veze sa knjigom (wikipedia, imdb, nytimes) i da se negde malo sumiraju utisci u pisanoj formi - što ja upravo sada i radim