Hurray!

Ej, ukinute nam vize! Čitam vest, čitam komentare (stotine komentara); i oko ovoga se stvorila ona loša atmosfera tipična za sve što je kod nas vezano za državu, politiku i političare. Te dobro je zbog ovoga, ali je loše zbog onoga, te omalovažavaju nas i vređaju, i sve tako.

Za mene je ovo apsolutno najbolja vest u poslednjih… pa recimo devet godina. Samo, i isključivo, ura! Ne osećam se uvređenim, ucenjenim, omalovaženim – ništa od toga. Koje to prokletinje uopšte mogu tako da gledaju na stvari, šta je onda za njih dobro at all?

Razmišljamo o raznim destinacijama i raznim kombinacijama, što ekonomičnijim. Neka pravila koja svaki plan (za ta kraća i neobavezna putovanja) podrazumeva su:

- Putuju dve porodice, jednim kolima (dele se troškovi goriva i putarina)
- Spava se ili u jeftinim pansionima u gradu, ili motelima/hotelima van gradova (recimo, u Toskani, smestiti se u nekom selu)
- Svaki rođak/prijatelj/poznanik u krugu od 100km ubacuje se u schedule – radi viđenja i druženja, radi brzopoteznog upoznavanja sa bitnim stvarima i pravilima, zajedničke svečane večere
- Novac se po pravilu ne troše nepotrebno na restorane (možda jedan ili dva odlaska, ostali obroci iz prodavnice ili brza rana)
- vozači se smenjuju
- Šeta se i razgleda ceo dan, uveče se rano ide na počinak (posle flaše-dve vina)

Destinacije o kojima smo do sada razgovarali sa prijateljski nastrojenim potencijalnim saputnicima: Budimpešta; Prag; Toskana; Beč; Slovenija…