Arabesque

Pesma Je T’aime… Moi Non Plus nastala je 1969. godine i od tada se nezvanično ali sa punim pravom svrstava na kompilacije tipa Najlepši dueti, Muzika za vođenje ljubavi i slično. Pevali su je Serž Gejnsbur i Džejn Birkin.

Uzeh malo da istražim o čemu se tu radi – imamo sa jedne strane tog ušatog, nosatog i what not Serža, velikog zavodnika (B.B. na primer) koji je već na vrhuncu karijere, u ranim 40im, koji nekontrolisano pije, puši a verovatno se i drogira i to, i imamo sa druge strane predivnu mačkicu Džejn, engleskinju koju posao dovodi u Francusku (22 godine, muž, ćerka). Seržu i njoj se 1971. rodila ćerka Šarlota. Šarlota Gejnsbur.

Tako sam spakovao te podatke negde, i onda jednom drugom prilikom naleteo na album Džejn Birkin, Rendez Vous, iz 2004. Interesantan, moderan pop album (Džejn i razni drugi muzičari, u svakoj pesmi neko drugi) pogodan i za posao, i za večernje druženje sa prijateljima (klopa i vino).

Nekako se u isto vreme na iPodu našla i gospođa predesdnikovica Bruni-Sarkozi, pa sam slušajući ove dve, zavoleo francuske pevače an ženeral.

Nastavljajući ovo prijatno istraživanje, došao sam do Džejninog izvanredno živahnog, raznovrsnog albuma “Lolita go Home” (1975.) i malo manje interesantnog “Di Doo Dah” (1973), a posebno ističem ono što je objavljivala u poslednjih 7-8 godina – Fictions, Rendez Vous i Arabesque. Za pravog obožavaoca, kakav sam ja, tu je i Au Palace (live album).

Gde je Džejn, tu je i neizbežni Serž, tako da sam počeo i njega da slušam (dvostruki “The Best of” album trenutno zadovoljava moja interesovanja, a evo upravo sam skinuo i jednoipočasovni video zapis sa njegovog koncerta iz 1986.), ali tu je i predivna Šarlota koja je prethodne, 2009te godine, uspela da

- snimi film koji ne smem da gledam (Antichrist, Lars von Trier) i za koji je dobila Zlatnu palmu
- objavi album IRM (u saradnji sa Beckom, sa kojim i njena mama ima neke projekte) koji posle drugog slušanja uleće pravo na prvo mesto moje liste omiljenih albuma trentno

a ranije već sam je gledao u onom čudnom filmu La Science des rêves i slušao na albumu “5:55″. Šarlota na prvi pogled deluje nekako… jednostavno, svedeno, šta ja znam. A onda se malo udubim i vidim da je baš ta jednostavnost ono što kod nje osvaja. I tako je zanimljivo to kako se kroz nju jasno vide i Serž i Džejn.

Jedva čekam svaki sledeći Šarlotin projekat – par filmova je što u postprodukciji, što u najavi; što se Džejn tiče, ima jedan film (Boxes) koji je napravila pre dve-tri godine, koji mi deluje jako interesantno, ali nema šanse da ga nađem.

A da li sam pomenuo Džudi Kempbel? Hm, bolje ne…

ps. A u januaru će se pojaviti i ovaj fantastični film: